Reaguj! – Details, episodes & analysis

“Kada čujem reč migrant, prvo posmislim na izbeglice sa Bliskog istoga, a zatim pomislim na moju mamu koja je devedesetih emigrirala iz Hrvatske, na moju babu i dedu koji su negde šesdesetih emigrirali u Srbiju iz Bosne, a onda zaključim da smo svi pomalo migranti,” reči su jednog od anketiranih sagovornika.

Migranti sa Bliskog istoka i iz Ukrajine nisu jednako prihvaćeni u društvu. Iz centra za migrante Info Park Srbija, Gordan Paunović objašnjava da su migranti iz Ukrajine takozvane, poželjne izbeglice. Tome doprinosi i činjenica da iz Ukrajine uglavnom odlaze samo žene i deca, ne i muškarci koji zapravo moraju da ostanu u Ukrajini i bore se.

“Želim da dodam svoj lični utisak da nisu samo ove osobine taj neki spektar koji je dobrodošao, nego činjenica da su oni hrišćani, bele boje kože, integrabilni u zapadno društvo, bar je to taj mit nego migranti sa bliskog i daljeg istoka,” naveo je Paunović.

Kada je u pitanju rešenje za problem nejednakog tretmana,koji je zapravo evidentan i kada su u pitanju odnos građana i građanki iz Srbije, ali i država članica Evropske unije, sociološkinja Nataša Ivaneža kaže da je to ogromno pitanje i naravno veoma je komplikovano. Ali bitno je da se zakoni na sve primenjuju podjednako.

“Sada smo na primeru izbeglica iz Ukrajine videli da Evropa ima pravne mehanizme koji mogu da se primene na izbeglice, koji se prethodnih nekoliko godina apsolutno nisu primenjivali ili su se kršili,” navodi Ivaneža.

Ona objašnjava da je čitav svet koji danas poznajemo suštinski nastao na migracijama. Migracije, odnosno kretanja ljudi, kako ona kaže, su osnovna ljudska i životna potreba. Ona takođe podseća da su građanke i građani Srbije, pa i sama država u tom prvom talasu 2014. godine, bili spremni da pomognu migrantima. Kako se menja odnos Evrope i sveta prema njima, tako se menjao i naš.

“Što se tiče samih početaka, bitno je naglasiti da u Srbiji to nije zapravo bilo oduvek pitanje straha, zatvaranja, netrpeljivosti, mržnje... Gde smo mi mogli da vidimo 2014. ili 2015. godine, da su građani i građanke Srbije, pa i sama država, zapravo bili spremni da pomognu tim ljudima i negde vrlo smo bili svesni toga da oni uopšte ne žele da se zadržavaju kod nas. Međutim, onda se tu kasnije zapravo iz Evrope i sveta trend fabrikovanja krize i jednostavno iskorišćavanja ljudi i jedne užasne situacije u političke svrhe prelio kod nas,” podseća.

DRŽAVU MORAJU DA ZANIMAJU MIGRANTI

“U tom odnosu države prema migrantima treba jako puno toga da se promeni, a pre svega treba da se promeni ta nepisana doktrina a to je da migrante ne zanima Srbija i samim tim državu Srbiju ne zanimaju migranti” reči su Gordana Paunovića iz migrantskog centra Info Parka Srbija.

Država ne bi trebala da pravi razlike između migranata sa Bliskog istoka i Ukrajine. Paunović navodi da država ne treba izbeglicama da nudi samo “noćenje sa doručkom” uslugu, već i slobodan pristup azilnoj proceduri bez ometanja, fer razmatranje njihovog azilnog zahteva i na kraju ako taj zahtev bude pozitivno rešen- njihvoa integracija.

“Sama činjenica da je od usvajanja Zakona o azilu, od čega je prošlo skoro nekih 14 godina, do danas izdato nekih stotinak azilnih rešenja. A da je od tih stotinak ljudi ostala bukvalno šaka ljudi dovoljno govori koliko je ta politika pogršena. Prosto rezultati demantuju bilo kakve državne navode da je to jedan uređen sistem koji ostavlja dobre rezultate,” navodi Paunović.

Autorke podkasta Irena Čučković, Iva Gajić, Aleksandra Bučko, Sanja Kosović i Sanja Đorđević.

Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

U ovoj epizodi podkasta korišćenji su efekti, a jedan od efekata je i "Footsteps, Stones, A.wav" by InspectorJ (www.jshaw.co.uk) of Freesound.org

Usluge personalne asistencije u Srbiji dostupne su u 30 od 145 opština. Novi Sad je jedini grad koji pruža mogućnost asistencije po potrebi, dok u ostalim mestima postoji samo minimalna asistencija koja iznosi osam sati. Oko 300 ljudi u Srbiji koristi asistenciju. Petoro ima celodnevnu asistenciju, od kojih je troje u Novom Sadu.

Srđana Tešić je personalna asistentkinja Ljiljane Čakmak. Tešić je počela da se bavi ovim poslom u martu 2022. godine. Ljiljana Čakmak je 1979. godine izgubila osećaj u nogama i rukama. Objašnjava da je njen život nezamisliv bez celodnevne asistencije.

“ Mogu da pričam, gledam, čujem ali ništa drugo. Mogla bi čaša vode da stoji predamnonm i da umirem od žeđi, ako nema asistenta koji će mi to dodati,” objašnjava Čakmak.

Srđana Tešić je nova u ovom poslu. Određene stvari je naučila, ali još uvek uči za šta Čakmak kaže da je odlično.

“Nisam ja bila svesna šta je tačno asistencija. Znam da je pomoć nekoj osobi, samo nisam tačno znala šta. Onda kad sam došla kod Ljilje, uvela me u asistenciju, ispričala mi je istoriju. Ja sam rekla dobro, hoćemo da pokušamo - pokušaćemo,” prepričava Tešić.

Osoba dobro zna šta želi i kako želi. Samo joj je potrebna pomoć da to ostvari. Mima Ružićić Novković ispred Centra “Živeti uspravno” objašnjava kako jedan deo javnosti širom sveta smatra da je za državu jeftinije da osobe kojima je potrebna asistencija više asistenata, budu smešteni u dom umesto da se, javnim sredstvima, zapošljava potreban broj asistenata/ asistentkinja.

“Asistencija, prosto, mora da postoji, kao preduslov samostalnog života osobama kojima je ona potrebna.Ali ona bi terbala i u Norveškoj to jeste tako definisano, da bude potencijalno pravo svake osobe. Da znaš da u bilo kom trenutku, privremeno ili trajno, ukoliko se nešto dogodi - od preloma noge, do stalnog koriščenja kolica ili bilo kog oštećenja, da postoji mogućnost da se osoba obrati nadležnim službama, i na osnovu procene dobije nivo asistencije od 4 do 24 sata, koliko je potrebno,” navodi Ružić Nokvoić.

Mima Ružičić Novković objasnila je da u Novom Sadu ima oko 400 ljudi, direktnih pružalaca usluga ličnog pratioca deteta i učeniku, i personalnih asistenata.

“U Novom Sadu ima ukupno 36 korisnika koji su društveno aktivni i punoletne osobe, koje je republički minimalni standard, a realno kada bi se radila procena potrebe, bilo bi sigurno preko 100 ljudi u ovom trenutku, koji zbog toga što nemaju asistenciju ne mogu da budu društveno aktivni,” objašnjava.

REGULACIJA

Finansiranje usluge Personalnog asistnta je u nadležnosti lokalne samouprave, osim kada su u pitanju siromašne opštine i gradovi, u tom slučaju, resorno ministarstvo odobrava transfere. Mima Ružičić Novković objašnjava procedure kako izgleda proces dobijanja personalnog asistenta. Osoba koja smatra da joj treba usluga podnese zahtev centru za socijalni rad, sa pratećom dokumentacijom. Nakon toga, centar za socijalni rad procenjuje potrebu za uslugom što može biti od 20 do 100 sati.

“Broj 5 UN za primenu člana 19, konvencihja za prava osoba sa invaliditetom, ona kaže da treba ići od nivoa potreba, a ne stepena oštećenja, nezavisno od toga sa kim živimo, jer nije ničija obaveza da asistira drugom čoveku, prosto je domaćinstvo ukoliko se od nje očekuje da asistira u nejednakom položaju u odnosu na druge porodice, sa druge strane, uskraćuje se pravo na izbor,” objašnjava.

Još jedan formalni problem je što je kod nas dozvoljeno zakonom da se usluga finansira sama putem javne nabavke ili formiranjem centara za pružanje usluge socijalne zaštite, koji mora biti licenciran, time se grad ili opština opredelila za jedan centar ili pružaoca, nema mogućnosti da korisnici učestvuju u odlučivanu u tome ko će im pružuti uslugu, objašnjava Ružičić Novković.

“Pa se onda dešava da bi se povećale plate koodirtoru ili stručnom radniku, prosto traži način da smanji šta ide direktnim pružaocima i da smanji šta ide njoj. U tom kontekstu, međunarodni pokret za samostalni život insistira na tome da se novac namenjen asistenciji uplaćuje direktno koristinu pa da oni biraju da li će to biti kroz direktno angaživanje po ugovoru o radu ili će angaživati licenciranog pružaoca koji će sklopiti ugovor sa pružaicem tj

asistentom, ali da postoji izbor načina i da u svakom momentu možeš da promeniš

licenciranom pružaoca - to postoji samo u Novom Sadu trenuton, nigde više u

Srbiji,” navodi.

Osim što asistencija nije dostupna svima kojima bi trebala, i nije dostupna u takvom obimu kakav je potreban za samostalni život. Personalni assitenti su trenutno ugroženi u svim gradovima gde se usluga pruža, zato što su zaposleni po ugovoru o delu. U Novom Sadu, u Centru “Živeti uspravno”, zaposleni su po ugovoru o radu, ali grad ne finansira troškove bolovanja, godišnjeg odmora i putne troškove, zašta se novac obezbeđuje donacijama.

“Trenutno u Novom Sadu oko 400 ljudi, direktnih pružalaca usluga ličnog pratioca deteta i

učenika i personalnih asistenata rade po ugovoru o delu, ili privremeno-povremenim poslovima, gde u momentu kada prestane ugovor, ili kada se osoba razboli, pa joj npr. zbog toga prekinu ugovor, nije joj plaćeno zdravstveno osiguranje,” navodi Ružičić Novković i dodaje da to u 21. veku, u državi u kojoj postoji definisanaradna prava, ne sme da se dešava.

REŠENJE

Ljiljana Čakmak navodi šta je potrebno da se poboljša položaj personalnih asistenata, sa tim i osoba kojima je asistencija potrebna. Osim usklađivanja domaćeg zakona sa konvencijom Ujedinjenih nacija, potrebna je inkluzija i deinstitucijalizacija.

"Znači, nema specijalnih škola. Domovi mogu da postoje za one koji tako žele. Mnogo bolje da čovek ima asistenciju, pa da živi u svom stanu i da se ne ulaže u zgrade nego u ljude. Em više ljudi dobije posao, može da živi od toga, oni i njihove porodice. Ovi koji koji koriste asistenciju mogu da žive normalan život kao i pre,” objašnjava Čakmak.

Autorke podkasta: Aleksandra Bučko, Iva Gajić, Sanja Kosović, Irena Čučković i Sanja Đorđević.

Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

U 99. epizodi podkasta Reaguj! govorile smo o načinu na koji su žene prikazane u popularnoj kulturi, kao i o tome kakav je uzajamni odnos objektivizacije žena u sadržajima masovne kulture i položaja žena u društvu. 

Kako objašnjava kulturolog Goran Tomka, problem sa načinom na koji se žene predstavljaju u javnosti, a samim tim i doživljavaju privatno, traje već vekovima, pa i milenijumima. Ono što definiše način na koji su žene predstavljene jeste objektivizacija, i to je ključni problem. 

“Na primer, imate nekakvu vest vezanu za horoskop ili vremensku prognozu i ta vest je ilustrovana nekom fotografijom žene koja je obnažena. I to je nažalost nešto što ne odlikuje samo sadržaje nekakvog pornografskog tipa, pa čak ni samo žute medije ili tabloide, već se dešava i medijima koji imaju visoko mišljenje o sebi. Jer, kada tako predstavimo nekoga, mi u suštini šaljemo poruku da je ta osoba u funkciji zadovoljenja nečijih potreba - da li nečijeg zadovoljstva, ili u funkciji povećanog broja klikova i prihoda. I to je način na koji se, što se tiče kapitalizma, žensko telo pretvara u robu”, objašnjava Tomka. 

Ovakav odnos prema ženama u popularnoj kulturi odraz je širih društvenih shvatanja o tome šta je uloga žene, smatra Tomka. 

“To jeste patrijarhat na delu. Dakle, ideja u kojoj muškarci i muški principi dominiraju nad ženskim i gde su, u tom smislu, žene i njihova stremljenja, ideje, razmišljanja, njihovi doprinosi društvu - drugorazredni”, pojašnjava sagovornik podkasta Reaguj! 

Studentkinja master studija na Fakultetu dramskih umetnosti Ana Ninković je u svom ispitnom radu za predmet Popularna kultura, analizirala popularne pesme sa prostora bivše Jugoslavije u kojima dominira nasilje nad ženama, a potom je objavila video na Jutjubu. Ana je, kako bi ovaj rad ostvarila, zamolila članice Fejsbuk grupe Ženska posla da joj pomognu i predlože pesme koje se uklapaju u ovu temu. Kako je Ana objasnila, sama analiza ovih pesama nije bila prijatna.

“Užasno. Naročito ove pesme koje bukvalno opisuju scene eksplicitnog nasilja... Morbidno. Ja ne mogu da verujem kako to neko može da izmisli, a kamoli da otpeva, odnosno odrepuje. I stvarno mi je u nekim trenucima bilo muka. Ali onda ono što je zapravo užasno jeste što sam u nekom trenutku sam oguglala i pevušila te pesme”, kaže Ana Ninković. 

A ko je odgovoran za promenu načina na koji su žene predstavljene u popularnoj kulturi? Kako kaže sagovornik podkasta Reaguj!, Goran Tomka, za promenu ovakvih narativa najodgovorniji su oni koji se nalaze na vrhu lanca produkcije, kao što su urednici i finansijeri.  

“Ono što nažalost vidimo mnogo češće je da to nije slučaj, da oni prosto nemaju interes za to, nisu obrazovani, nisu svesni toga…”, kaže Tomka. 

Autorke podkasta: Iva Gajić, Irena Čučković, Sanja Kosović i Sanja Đorđević.

Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.

Promene u svakodnvenom životu obuhvatile su i potrošačke navike, pa tako i načine kako se posluje u svetu. Kako izgleda prilagođavanje onlajn poslovanju u Srbiji, slušate u ovom izdanju podcasta "Reaguj!".

Saradnici emisije: Iva Gajić, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović i Irena Čučković

Od uvođenja vanrednog stanja u Srbiji i formalno i neformalno obrazovanje preselilo se na onlajn platforme. Kako su se građani i građanke, đaci i nastavnici prilagodili novim izazovima, govorimo u ovom izdanju „Reaguj!“.

Saradnici emisije: Iva Gajić, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović i Irena Čučković

Više desetine hiljada državljana Srbije za vreme pandemije nalazi se u drugoj državi. Njihova svedočenja o pandemiji u drugim evropskim i zapadnim zemljama su u fokusu ovog izdanja podcasta. Kako dijaspora vidi mere u Srbiji, a kako doživljavaju situaciju u njihovom novom-starom domu širom sveta?

Saradnici emisije: Iva Gajić, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović i Irena Čučković.

Osim najstarijih, koji su od početka vanrednog stanja u izolaciji, podrška u vreme krize potrebna je i drugima, od studenata do sugrađana koji žive na ulici. Kako pomažu zajednice one koji su sada na margini društva, slušate u ovom izdanju podcasta.

Saradnici emisije: Iva Gajić, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović i Irena Čučković.

Svetska zdravstvena organizacija širenje lažnih informacija o korona virus nazvala je infodemijom. Ovo izdanje Reaguj! bavi se borbom protiv lažnih vesti i daje praktične savete, kako da se građani zaštite od dezinformacija.

Saradnici emisije: Iva Gajić, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović i Irena Čučković.

Nakon proglašenja vanrednog stanja u Srbiji zbog širenja koronavirusa male zajednice se suočavaju sa izazovom smanjenog socijalnog kontakta. Kako se suočiti sa novim stilom života, na šta obratiti pažnju, a čemu da posvetimo manje vremena?

Saradnici emisije: Iva Gajić, Sanja Đorđević, Aleksandra Bučko, Nemanja Stevanović i Irena Čučković.

Koje digitalne alate mogu da koriste mladi građani da dođu do informacija od javnog značaja, koliko su digitalizovane lokalne samouprave, da li je njihov rad transparentan i u kojoj meri, pitanja na koja ovaj podkast daje odgovore.

Autroke emisije: Iva Gajić, Sanja Đorđević i Aleksandra Bučko.